Datum pružanja usluge u praksi spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja postoji jedan momenat koji se često doživljava kao tehnički. Zapravo ima suštinski značaj za pravilnu primenu propisa – određivanje dana pružanja usluge.
Na prvi pogled, ovo pitanje deluje jednostavno. U velikom broju firmi odgovor se traži u fakturi, pa se datum izdavanja fakture automatski uzima kao relevantan datum izvršenja usluge. Takav pristup je praktičan, ali u najvećem broju slučajeva nije tačan.
Upravo zbog toga je propisom precizirano kako se ovaj datum određuje u situacijama kada ugovor ne daje jasan odgovor. Međutim, problem u praksi nije u tome što pravila ne postoje, već u tome što se ona tumače formalno, bez razumevanja njihove svrhe.
Suština nije u tome da se pronađe „tačan datum“, već da se pravilno identifikuje trenutak kada je usluga zaista izvršena i kada je moguće to izvršenje dokazati.
Odnos između ugovora i pravila za određivanje datuma
Polazna tačka uvek mora biti ugovor.
Ako je ugovorom jasno definisano:
- kada se usluga smatra izvršenom
- na osnovu kog događaja ili dokumenta
tada se taj ugovoreni kriterijum primenjuje.
Međutim, u praksi se vrlo često susrećemo sa situacijama u kojima ugovor:
- ne sadrži preciznu odredbu o datumu izvršenja
- koristi opšte formulacije („po završetku radova“, „po realizaciji usluge“)
- ili nije usklađen sa stvarnim tokom posla
U takvim slučajevima dolazi do primene pravila koja određuju kako se identifikuje dan pružanja usluge u zavisnosti od njene prirode.
Ono što je važno razumeti jeste da ta pravila ne služe da zamene ugovor, već da popune prazninu koju ugovor nije rešio.
