Nekad je drug Tito, ali i narod imao obicaj da kaže “Na mladima svet opstaje”. To je tacno. Bez mladosti i podmatka nema ni naroda ni drževe, ali ni prosperiteta. No kako je ova naša državica Srbija proglašena za zemlju sa najstarijim stanovništvom u Evropi, aktuelnoj vlasti, nije ostalo ništa drugo nego da udari dodatni nemet na mala preduzeca i preduzetnike, kako bi namakla još koji dinar u praznu kasu.

O znacaju i važnosti donošenja Zakona o sprecavanju pranja novca i finansiranja terorizma, nepotrebno je govoriti, naravno da je u redu da Srbija ima takav zakon i da treba da ga sprovodi. Diskutabilno je samo, da li stvarno trebaju  mali privrednici – knjigovodstvene agencije koje imaju 2-3 radnika, da polažu ispit kako bi se kvalifikovali i dobili licencu, koja im namece obavezu i pravo da kontrolišu i prijavljuju nadležnim organima svoje klijente ako posumljaju da se ovi bave prljavim poslovima.

Da ne bi bilo pogrešnog tumacenja, smatram da trebam da obavljam svoju gradansku dužnost. Ali, cela prica oko polaganja ispita i dobijanja licence za knjigovode koje ce da kontrolišu svoje klijente, malo mi je smešna. Zakonom o racunovodstvu i reviziji RS ukinuta je bilo kakva licenca koja dozvoljava knjigovodi da se bavi tim poslom i potpisuje završni racun.  Drugim recima, nije propisana nikakva školska sprema, a kamoli da je taj i te kako važan i strucan posao uslovljen licencom. Da bi neko bio hirurg i operisao srce coveku, podrazumeva se da ce prethodno imati završen medecinski fakultet, pa ozbiljne specijalizacije i praksu da bi mogao da uzme u ruke necije srce. A šta je racunovodstvo, nego srce jedne firme. Male, srednje i velike firme su ekonomsko srce države. Rukovodecim ljudima ove države nije stalo do zdravog srca, neka kuca dok ne stane, i neka se njime bavi ko stigne i stane. Skoro isti stav prema svom racunovodstvu imaju i vlasnici firmu. Nije ni njima stalo da u svom okruženju i na platnom spisku imaju strucnjaka koji ce biti važan deo tima  koji bi i te kako mogao da pomogne u radu i razvoju firme. Njima je najbitnije da što manje plate. Takav opšti stav, privrednika i državnih organa prouzokovao je bitno u srozavanju struke. Cast i cest izuzecima, mislim na privrednike koji tako ne misle i na svu srecu se ne ponašaju u smislu što jeftinije to bolje.

Praksa je da se vlasnici firmi koji voze i te kako skupe automobile, po kafanama i ostalim okupljanjima hvale i takmice ko manje placa svog knjigovodu, pa kad neko kaže da ga ta “nepotrebna” služba košta 200,00 EUR mesecno, da bude ismejan kako je rasipnik. Medutim, kada zatrebaju advokatske usluge po bilo kom osnovu, tu se ne pita i ne štedi, samo spašavaj. Zvanicni cenovnik Advokatske komore je dostupan svima, pa na primer za jedan podnesak kada je u pitanju razvod braka treba platiti najmanje 11.250,00 dinara, a za žalbu za isti slucaj 22.500,00 dinara, cenu za izlazak  na sud necu ni da pominjem. Ovo sam uzela, najbezazleniji slucaj, necu ni da pominjem kada je u pitanju neki prekršajni spor. Nije mi namera ni slucajno da kažem da su advokatske usluge skupe. Cak naprotiv. Majstor kada dode u kucu da konstatuje neki kvar, za svoj dolazak naplati od 1.500,00 dinara pa na više, naravno bez popravke i delova, samo da kaže šta je pokvareno na veš mašini. Majstor ceni svoje vreme, i stecenu diplomu.

Propisi koji obavezuju direktno ili indirektno knjigovode iz dana u dan se geometrijskom progresijom umnožavaju. Jedan prosecan knjigovoda, da bi propratio nove, i podsetio se postojecih propisa treba godišnje da prouci oko 3-4.000 strana strucne literature, da odsluša jedno do dva savetovanja, i da to naravno bez i  jedne greške sprovede u delo.

I na kraju, šta da kažem, prijavila sam se i krajem maja polagacu za licencu po Zakonu o sprecavanju pranja novca i finansiranju terorizma,  kao što sam svojevremno polagala ispit za ovlašcenog racunovodu i revizora.