Davanje je primanje

Dragi prijatelji,

Rešili smo da vam pošaljemo jednom nedeljno pismo od prijatelja. Pismo koje će vas na par minuta „odvojiti“ od trenutnog posla i dati vam dodatni elan da nastavite radnu nedelju sa još malo više entuzijazma.

Dragi prijatelji, bez objašnjenja, tako iznenada, počela sam da vam pišem. Dobila sam više pisama od vas sa pitanjem, zašto ovo radim. Zapitali su se, ljudi koji me znaju da nisam life coach, i ne nudim seanse tog tipa, zašto? Znaju da se bavim realnom ekonomijom, spoljnom trgovinom, deviznim poslovanjem, porezima i finansijama. I zašto sada odjednom ova pisma? Da li to menjam profesiju?Mada, sklona sam promenama.

Odluku da vam pišem donela sam sasvim spontanto, sa željom da makar jednoj osobi na nekoliko trenutaka skrenem misli i pažnju sa tekućih dnevnih aktivnosti. Da taj trenutak predaha bude sa konkretnom porukom, koja će na neki način biti od koristi.

Opet se vraćam na zašto?

Da li vam se deslilo da čujete neke vesti od kojih se prosto parališete. Da vam sva čula zamru. Da ne možete da definišete na pravi način svoja osećanja. Tuga, strah, neizvesnost, nemoć. Da vam ta osećanja probude želju da uradite nešto više za druge. Nema veze što ih ne poznajete. Jednostavno poželite da drugim ljudima budete malo više od koristi, sem da im pružite svoja stručna znanja.

Par dana pre nego što sam vam napisala prvo pismo – Život je više od desetoboja, čula sam da je moja najbolja drugarica dobila dijagnozu.... Ostala sam bez reči. To je trenutak kada je u meni bila samo praznina. Osećaj nemoći i pitanje šta i kako dalje.

U tom razmišljanju setila sam se jednog perioda iz života, kada mi je beskrajno trebala podrška drugih ljudi i dobijala sam je. Dobijala sam je ne samo od svojih bližnjih iz kuće, od prijatelja, kumova, kolega. Da,oni su bili tu, i njihova podška nije izostala. Ali podršku, lepu reč, pomoć, savet, dobijala sam i od nepoznatih ljudi na ulici, od ljudi koje uopšte ne poznajem. To je bio jedan od najtežih perioda u mom životu. Te davne 1990. godine otac mi je bio operisan od karcinoma i bio je u fazi lečenja. Ja sam izgubila treću trudnoću. Još se nisam ni oporavila od tuge i šoka,kada mi doktor (čitajte mušakrac od oko 60 godina života),inače porodični prijatelj,saopštava, onako toplim očinskim rečima...“Biljana sine, pomiri se sa sudbinom, ako ja, sine ,rodim, onda ćeš i ti. Imaš lep posao, brak, živi život i odustani da pokušavaš, jer možeš i ti da izgubiš glavu...“ I sada, kada se setim tog razgovora sva se uznemirim.

Trebalo je vremena, da svarim te reči. Ne da ih prihvatim kao činjenicu i da nastavim da živim po doktorovom uputstvu. Nego da se saberem. Da skupim snagu. Nakon par meseci došla sam sebi od šoka. Ne mogu da kažem nakon par sati ili dana. Trebalo mi je par meseci da se saberem nakon te dijagnoze.

Kada sam sakupila snagu i povratila veru u sebe, rekla sam, ma rodiću. Znam da ću biti majka i to dobra majka srećnog deteta. Kada sam donela tu odluku, svet oko mene je počeo da se menja. Tada su se pojavljivali u mom životu ljudi koji su mi na bezbroj načina pomagali, često je bio dovoljan i prijateljski pogled.

Sećam se, jednog prosto nestvarnog događaja, jedne neverovatne žene. Gospođa Dragoslava Beka Punišić upravo je objavila svoju knjigu „Dizajn ličnog imidža“. To je prva knjiga u tadašnjoj Jugoslaviji napisana i objavljena sa ovom temom. Pored toga, to je bio period kada je počeo višepartijski sitem kod nas. Otvorila je školu, zaboravila sam kako se tada zvala, ne mogu da pronađem podatak ni na internetu o toj školi. Ali škola je bila nemenjna budućim političarima i javnim ličnostima, kao i ljudima sa estrade, u kojoj bi stručni tim obučavao te osobe kako da hodaju, govore, oblače se, ponašaju. Okupila je ceo tim stručnjaka oko sebe od stilista, psihologa, filologa, frizera.... . Veliki tim, i nije mogao svako, bez obzira na novac, da dobije prostor u toj školi – instituciji.

Tada sam radila kao dnevni novinar u „Privrednom Pregledu“. Pronašla sam telefon gospođe Punišić i pozvala je da zakažem interviju o pionirskom poduhvatu. Inače, gospođa Beka je bila jedna od najpoznatijih naših dizajnera nameštaja.

Gospođa Beka ljubazno se odazvala mom pozivu i momentalno me zbunila pitanjem ...... da li mogu da dođem za 2 sata u njen stan, da obavimo razgovor. Naravno da mogu. Da napravim interviju sa njom bilo mi je u tom trenutku najvažnije, pitanje života. Ceptela sam od uzbuđenja dok sam išla ka njenom stanu. Veoma ljubazno me primila. Nikako mi nije dala da započnem priču ja, da joj postavljam već spremljena pitanja o finansijama, o polaznicima itd. Nju je zanimalo imam li ja dece. Na odgovor da nemam, ona je započela svoju priču. Kako je sama prošla put po trnju da se ostvari kao majka i kako joj je jedna gospođa koju je sasvim slučajno upoznala objasnila značaj i moć prihvatanja životnih situacija. Objasnila joj kako se prepustiti i plivati nizvodno u životu. Ta žena, ta veličina, posvetila mi je punih 4 sata svog vremena. Tada sam saznala da je lični stilista, verovali ili ne, princezi Karolini od Monaka. Nije se ona time hvalila. Nego, naš razgovor na par minuta prekinuo je telefonski poziv princeze lično. Pozvala je gospođa Beku da se dogovore oko nekih detalja za predstojeće putovanje. Wow!! Sedim u dnevnoj sobi gospođe koja mi u svakoj upućenoj reči daje tone podrške, razumevanja, podsticaja, motivacije za život, i sada slušam njen razgovor sa pravom pravcatom princezom. Morala sam da se uštinem, da vidim da li sam budna, ili sanjam.

Na kraju moje posete, koja je dobila sasvim drugačiji ton, sve sem poslovnog, onako uz put na vratima, gospođa Beka dala mi je veoma važna uputstva za moj lični stajling, i ako mi ni na kraj pameti nije bilo da ću i taj poklon dobiti.

Godinu dana nakon mog kratkog druženja sa gospođom Punišić, postala sam mama, rodila sina Mihaila.

Vidite, da bi se nebesa otvorila i čuda se desila, čovek treba da bude otvoren i spreman da primi!

Postoji jedno lepo objašnjenje koje se odnosi na davanje i primanje saveta. Čoveku možeš da uzmeš sve, da ga pokradeš, da mu uzmeš sreću, radost pa i sam život. Međutim, ne možeš mu dati ono što on ne želi da primi. Ma koliko se vi trudili da nekom, ma i najbližem, pomognete, date dobar savet, ne vredi, dok ta osoba sama ne poželi i nije spremna da primi.

Ova pisma ću nastaviti da pišem osobama koje su otvorene i spremne da prime. Jer kada dajete od srca, kao što sve u životu činim ,mnogo više dobijate.

Na svu sreću, moram da vam kažem da je dijagnoza mojoj drugarici bila pogrešna. Ništa nije u životu slučajno, srećna sam dvostruko, zbog pogrešne dijagnoze, ali zbog te djagnoze ja sam dobila želju i inpuls da vam pišem i prenesem neka iskustva i saznanja.

Želim vam svako dobro.

S poštovanjem,

Biljana Trifunović