Dragi prijatelji,

Rešili smo da vam pošaljemo jednom nedeljno pismo od prijatelja. Pismo koje će vas na par minuta „odvojiti“ od trenutnog posla i dati vam dodatni elan da nastavite radnu nedelju sa još malo više entuzijazma.

Manje je više – više je manje

Dragi prijatelji, kako ste? Srećan vam Vaskrs i predstojeći 1. Maj. Volim oba praznika i radujem im se.

Da li ste imali mogućnost da spojite ova dva praznika? Svesna sam da mnogima nije moguće da imaju toliko slobodnih dana, jer im posao i trenutne obaveze to ne dozvoljavaju. Znam da funkcionisanje sistema zahteva da veliki broj ljudi u ove praznične dane budu na svom radnom mestu. Znam, jer sam i sama veoma često za praznike radila, jer je tako trebalo (i na dan Sv Nikole – naše porodične slave morala sam da trčim na Carinu?).

Znam da, vi koji čitate ova pisma niste baš svi u prazničnom raspoloženju, neko nije dobio platu, ili nije naplatio dugo čekano potraživanje od kupca. Neko ima teškog bolesnika u kući, a neki su još tužniji, jer su upravo ostali bez drage osobe. Poznata su mi takva osećanja i raspoloženja, kada smo se na dan dočeka Nove Godine vratili sa sahrane, člana najuže porodice.

Dragi prijatelji, ova pisma koja vam pišem, pišem iz ličnog proživljenog iskustava. I šta da vam kažem, sem da je to sve život. Kako se smenjuje dan i noć, plima i oseka, godišnja doba, tako se smenjuju u našem životu radosti i ispiti. Sve ovo što se trenutno događa, a to baš nismo želeli to je jednostvno životni ispit, da li će mo iz tog iskustva naučiti lekciju, shvatiti poruku i krenuti dalje na svom putu, na putu gde nas opet čeka radost, ljubav, uspeh i druženje sa dragim ljudima.

Sve je ciklus, i sve je krug.

Moja lična želja je da vam na trenutak skrenem pažnju sa svakodnevnih aktivnosti, da zastanete, da na drugi način malo razmislite, i da krenete u život dalje veseliji, motivisaniji, i da postavite sebi neki novi cilj u životu koji će vas učiniti srećnijim. Znate me, znate moje poslovne aktivnosti i šta radim. Ali da bi došla do mesta gde sam sada puno sam investirala u sebe na raznim životnim poljima, što želim da i vi to svakodnevno činite. Da ulažete u sebe, zbog sebe, a onda će sve oko vas biti mnogo lepše i bolje.

Vidite, neki statistički podaci govore da prosečna osoba u Srbiji dnevno provodi gledajući (pažljivo ili onako uz put) TV oko 5h dnevno?!?!?!?!?!?!?! Tačnije 302 minuta. Svetski smo vice šampioni, ispred nas su Rumuni. Znači gledamo više TV od amerikanaca, verovali vi to ili ne.

Svakako ste više puta čuli da je davno počeo veoma agresivan neokortikalni rat (prevedeno na srpski jezik – rat za uništenje ljudskih duša, rat za ubijanje volje ljudi da misle, žive i raduju se). Svedoci ste da preko 90% vesti i informacija koje nam se plasiraju prutem TV su zastrašujuće, negativne. Znamo za svaku nesreću koja se desila u nekom delu Zemaljske kugle, a da pri tome ne možemo to mesto ni da pronađemo na geografskoj karti?

Da li nam je to potrebno.

Da li je potrebno da našoj deci pričamo priče u kojima će mo ih plašiti sa zlim duhovima, zlim vešticama, o „strašnom vuku“ da ih plašimo kojekakvim čudima, i tako nastavljamo i dete i sebe da plašimo. U najiskrenijoj želi da se posvetimo detetu, mi ga u stvari plašimo. Sve se svodi na neki nepotrebni strah. Na strah od svega, pa i od samog života.

Vidite, u prošlom pismu pisala sam vam o finansijskoj štednji, i to smatram da je dobro, jer je izvodljivo, ma koliko to bilo u apsolutnom iznosu. Ja tako mislim i tako živim.

Kada bi učinili korak dalje, pa da se odlučite da uštedite jedan jedini sat dnevno, tako što ćete gledati TV 1 sat dnaevno manje od uobičejenog vremena. To bi na godišnjem nivou iznosilo 365h. Ako tih 365h podelimo sa 4h (koliko se efektivno radi) to verovali vi ili ne iznosi punih 13 nedelja (ako računamo svih 7 dana u nedelji). Ukoliko pomenutih 365h podelimo sa punim radnim vremenom od 8h i svedemo radnu nedelju na 5 radnih dana, dobijamo da je to više od 9 NEDELJA. Ljudi, zar da 13 ili 9 nedelja svog života doborovoljno dajemo na tacni – poklanjamo ljudima koji nas plaše, truju um i dušu strahovima i užasima. Često nismo ni svesni koliko svog dragocenog vremena doborovoljno dajemo ljudima koji to ni slučajno ne zaslužuju.

Jedan sat šetnje dnevno – koji je to poklon za vašu dušu, krvotok, mozak, mišiće i da ne nabrajam dalje.

Jedan sat dnevno za neku dobru knjigu iz koje će te naučiti nešto korisno.

Jedan sat dnevno za kvalitetno druženje sa decom, porodicom, prijateljima....

Razmislite o ovome.

Dragi prijatelji, kada sam krenula da vam pišem ovo pismo, imala sam sasvim drugu nameru, drugu priču u glavi. Namera mi je bila da pišem o radosti druženja, o značaju prijateljstva. O važnosti odmora, predaha od svakodnevnice. To mi je bila namera. Teze sam tako napravila. Ali, jednostavno misli su otišle na drugu stranu, iz jednostavnog razloga, moja porodica, ja i naš posao smo dobro, poželela sam da se i vi potrudite, poradite na sebi i oko sebe da vaša svakodnevnica bude dobra i radosna.

Želim vam svaku radost i uspeh na svim životnim poljima. Razmišljate o radosti i dobrom. Tamo gde je vaša pažnja tu je i vaša energija i vaša stvarnost.

Želim vam svako dobro.

S poštovanjem,

Biljana Trifunović