Klijenti imaju radar za moj kofer

Utorak je naš dan za druženje najdraži moji online prijatelji..

svake godine ista scena.

Ne govorim nikome kada putujem. Ne objavljujem unapred. Ne pravim odbrojavanje do odmora. Ne kačim slike kupaćih kostima, pasoša i aerodroma. Godinama pokušavam da sakrijem datum odlaska na more.

I opet… nekako svi saznaju.

Imam utisak da moji klijenti imaju poseban radar koji se aktivira onog trenutka kada izvadim kofer iz plakara.

Tada kreće:
„Biljana, samo još ovo.“
„Treba nam hitno mišljenje.“
„Možete li samo da pogledate ugovor?“
„Znamo da ste verovatno zauzeti, ali nama je baš sada iskrslo.“
„Treba da pošaljemo danas.“
„Imamo sastanak sutra.“
„Možete li samo kratko da odgovorite?“

A to „samo kratko“ uglavnom bude tema koja traži pola sata koncentracije i još sat vremena razmišljanja.

I tako svake godine pred put nastane potpuno ista atmosfera:
štampaju se završene studije o transfernim cenama, proveravaju poslednji brojevi, šalju PDF verzije klijentima, odgovara se na mejlove, završavaju mišljenja, dopunjuju tabele, telefon zvoni više nego inače, a ja u međuvremenu pokušavam da se setim gde sam ostavila punjač za tablet i da li sam spakovala naočare za sunce.

I iskreno, godinama sam mislila da je problem u meni.

Da možda nisam dovoljno organizovana.
Da treba ranije da završavam.
Da treba bolje da rasporedim obaveze.
Da treba da naučim da kažem „ne“.

A onda sam shvatila jednu zanimljivu stvar.

Nije to samo moj život.

To je život skoro svih ljudi koji rade odgovorne poslove.

Posebno ljudi koji rade finansije, računovodstvo, spoljnu trgovinu, devizno poslovanje, poreze, pravne poslove ili vode sopstveni posao.

Kod nas ne postoji pravo „isključivanje“.

Čak i kada sedimo kod kuće u tišini, jedan deo mozga i dalje proverava:
da li je nešto poslato,
da li je rok ispoštovan,
da li će neko pogrešno razumeti član zakona,
da li je klijent sve pravilno primenio,
da li postoji još neka obaveza koju smo zaboravili.

Vremenom čovek toliko navikne na taj unutrašnji pritisak da počne da ga smatra normalnim stanjem.

A telo baš tada počne da šalje signale.

Neko ne može da spava.
Neko zaboravlja sitnice.
Neko oseća konstantan umor.
Neko ima glavobolje.
Neko stezanje u vratu.
Neko, poput mene poslednjih nedelja, ima onaj uporni nerv ispod oka koji igra i ne prestaje.

I onda čovek shvati da odmor nije luksuz.

Odmor je održavanje sistema.

Mi često govorimo:
„Još samo ovo da završim.“

Ali u poslu poput našeg to „još samo ovo“ nikada ne prestaje.

Uvek postoji još jedan mejl.
Još jedan izveštaj.
Još jedna tabela.
Još jedan hitan zahtev.
Još jedna izmena propisa.
Još jedan klijent koji nije stigao ranije da pošalje dokumentaciju.

I zato sam godinama unazad naučila jednu važnu stvar:
ako sama sebi ne dozvolim pauzu — niko drugi mi je neće dati.

To ne znači da ne volim svoj posao.

Naprotiv.

Volim ga i dalje posle toliko godina. Volim kada rešimo komplikovanu situaciju. Volim kada klijent odahne i kaže:
„Sad mi je jasno.“

Volim kada kroz tekst ili seminar nekome olakšam posao i smanjim strah od greške.

Ali isto tako znam da čovek ne može stalno da radi pod pritiskom i da očekuje da ostane miran, zdrav i koncentrisan.

Zato su meni more, Rtanj, Ozren i Dunav postali mnogo više od putovanja.

To su mesta gde se glava utiša.

Gde nema rokova na svakih pet minuta.
Gde telefon konačno ne određuje ritam dana.
Gde čovek sedne, ćuti i shvati koliko je umoran bio.

I znate šta je zanimljivo?

Tek kada se malo udaljimo od posla, shvatimo koliko smo sebi postali nezamenjivi.

Mi koji radimo odgovorne poslove često imamo osećaj da sve zavisi od nas.

A istina je da svet nastavi da funkcioniše i kada se mi na deset dana odmorimo.

Možda ne savršeno.
Možda neko mora malo da sačeka.
Možda neće baš sve biti rešeno istog trenutka.

Ali ništa strašno se neće dogoditi.

I baš zato vam ovo pišem večeras dok između štampanja studija i pakovanja kofera pokušavam da završim još nekoliko obaveza.

Ne da bih se žalila.

Nego da vas podsetim na nešto što i sama sebi stalno ponavljam:

ne moramo stalno da dokazujemo koliko možemo da izdržimo.

Ponekad je dovoljno da priznamo sebi da smo umorni i da nam treba pauza.

Ne zato što smo slabi.
Nego zato što želimo da sačuvamo energiju, zdravlje i mir za godine koje dolaze.

A sada vas pozdravljam do narednog pisma.

Ako mi se neko od vas narednih dana ne javi sa:
„Biljana, samo još jedno kratko pitanje“ — znaću da se desilo čudo. 😊

Pozdravljam vas dragi prijatelji🤝 i želim vam svako dobro🌞🌈.

Biljana Trifunović

Ako ne želite da primate ove mejlove, kliknite na OVDE.

Unsubscribe | Manage your subscription
biljana@ifa.co.rs