Uzimanje nepokretnosti iz poslovne imovine preduzetnika

Lična i poslovna imovina preduzetnika se vodi na fizičko lice, odnosno na preduzetnika. Preduzetnička radnja nema isti pravni status kao pravno lice, preduzetnička radnja nema u vlasništvu imovinu, već je to imovina preduzetnika. Uzimanje nepokretnosti iz poslovne imovine preduzetnika u njegovi ličnu imovinu, time se ne menja vlasnik nepokretnosti, ne može se vršiti ugovorom, s obzirom da su za zaključenje ugovora potrebne dve ugovorne strane, a preduzetnička radnje ne može biti ugovorna strana. Prenos nepokretnosti iz poslovne u ličnu imovinu preduzetnika vrši na osnovu odluke preduzetnika. Takođe pošto ne se ne menja vlasnik nepokretnosti ne obračunava se PDV i ne plaća se porez na prenos.

S obzirom da prilikom gradnje te nepokretnosti, preduzetnik po tom osnovu nije iskazivao rashod u poslovnim knjigama, pa tako ni u poreskom bilansu, uzimanje nepokretnosti ne predstvalja prihod. Evidentira se na računu 723 i takođe ne utiče na poreski bilans preduzetnika. Imajući u vidu da se prihod preduzetnika koji vodi poslovne knjige oporezuje isključivo kroz poreski bilans, kao i da uzimanje nepokretnosti u ličnu imovinu preduzetnika ne utiče na poreski bilans preduzetnika, navedeno uzimanje nema poreskih posledica za preduzetnika.

Jedina poreska posledica uzimanja nepokretnosti iz poslovne u ličnu imovinu je prestanak poreske obaveze poreza na imovinu za obveznika koji vodi poslovne knjige i nastanak obaveze po osnovu poreza na imovinu za obveznika koji ne vodi poslovne knjige. Naime, u roku od 30 dana od dana prenosa nepokretnosti u ličnu imovinu preduzetnik podnosi poresku prijavu na Obrascu PPI-1 za prestanak poreske obaveze poreza na imovinu obveznika koji vodi poslovne knjige, kao i (u istom roku) poresku prijavu poreza na imovinu na Obrascu PPI-2 – porez na imovinu obveznika koji ne vodi poslovne knjige.

Iz Mišljenja Ministarstva finansija, br. 430-00-00394/2014-04 od 12.11.2014. godine

„Prema mišljenju Ministarstva privrede od 10.11.2014. godine, „Obavljanje privredne delatnosti u statusu preduzetnika znači da preduzetnik obavlja delatnost, a ne radnju. Radnja se u Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon i 5/2015 – dalje: ZOPD) i ne pominje, a i po prethodnom Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004), koji je pominjao radnju, ona nije imala subjektivitet. Sve pravne poslove u obavljanju delatnosti preduzetnika preduzima preduzetnik u svoje ime. Preduzetnik stiče sva prava i obaveze povodom obavljanja delatnosti radi koje je formirao takvu „radnju“. U tom smislu takva „radnja“ i ne može biti stranka u postupku (ne može biti ni tužilac ni tuženi). Kako radnja ne postoji kao subjekt u pravu, to nisu mogući nikakvi ugovori sa radnjom. Za zaključenje ugovora je, pre svega, potreban subjektivitet, koji se ovde pojavljuje u obliku ugovorne sposobnosti. Radnja nema ni subjektivitet, ni ugovornu sposobnost, iako ima nekih obeležja koja stvaraju utisak kao da radnja postoji kao subjekt u pravu (poslovno ime, sedište, matični broj…). Međutim, sva ova obeležja su, u stvari, obeležja preduzetnika, a ne radnje. Poslovno ime je ime pod kojim preduzetnik obavlja delatnost. Sedište je mesto u kome preduzetnik obavlja delatnost, matični broj je broj pod kojim preduzetnik obavlja delatnost, itd. Zbog statusa ovakve „radnje“, kao organizacije bez pravnog subjektiviteta, preduzetnik može zaključiti ugovor sa nekim trećim, ali ne i sa takvom „radnjom“, čiji je on osnivač. Čak i kada bi se zaključio takav ugovor, on ne bi imao nikakvog pravnog dejstva.“

S tim u vezi, a imajući u vidu da je ugovor saglasnost volja ugovornih strana (što znači bar dve), a da je preduzetnik poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda, koje je kao takvo registrovano u skladu sa zakonom o registraciji i koje za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem svoje delatnosti odgovara celokupnom svojom imovinom u koju ulazi i imovinom koju stiče u vezi sa obavljanjem delatnosti, proizlazi da akt nazvan ugovorom koji fizičko lice zaključi sa samim sobom kao preduzetnikom, a kojim se uređuje da fizičko lice svoju nepokretnost prenosi na svoju radnju, ne proizvodi pravno dejstvo. Dakle, na osnovu takvog akta ne dolazi do prenosa prava svojine na nepokretnosti (sa jedne strane na drugu), što znači da u ovom slučaju ne postoji ni predmet oporezivanja porezom na prenos apsolutnih prava.“