(„Sl. glasnik RS“, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011 i 93/2012)
I OSNOVNE ODREDBE
Predmet uređivanja
Član 1
Ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje u saobraćaju, osniva se Garantni fond, uređuje se njegova nadležnost i način finansiranja i poveravaju se javna ovlašćenja Udruženju osiguravača Srbije (u daljem tekstu: Udruženje).
Vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju
Član 2
Vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju (u daljem tekstu: obavezno osiguranje), u smislu ovog zakona, su:
1) osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;
2) osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
3) osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima;
4) osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.
Pod vlasnikom iz stava 1. ovog člana podrazumeva se i korisnik ili drugo lice na koje je registrovano prevozno sredstvo u skladu sa propisima.
Osiguranjem vlasnika prevoznog sredstva od odgovornosti za štetu nanesenu trećim licima pokrivene su, pod uslovima i na način propisan ovim zakonom, štete koje to prevozno sredstvo pričini trećim licima, nezavisno od toga ko upravlja prevoznim sredstvom.
Značenje pojedinih pojmova
Član 3
Pojedini pojmovi, u smislu ovog zakona, imaju sledeće značenje:
1) „saobraćajna nezgoda“ je događaj u kome je nastala šteta zbog upotrebe prevoznog sredstva;
2) „prevozno sredstvo“ koje obuhvata motorno vozilo, vazduhoplov, čamac i drugo prevozno sredstvo predviđeno ovim zakonom ima značenje utvrđeno zakonom kojim se uređuje odgovarajuća vrsta saobraćaja, s tim što motorno vozilo obuhvata i priključno vozilo;
3) „korisnik prevoznog sredstva“ je fizičko ili pravno lice koje voljom vlasnika koristi prevozno sredstvo;
4) „odgovorno društvo za osiguranje“ je društvo za osiguranje sa kojim je vlasnik prevoznog sredstva, kojim je prouzrokovana šteta, zaključio ugovor o obaveznom osiguranju;
5) „oštećeno lice“ je svako lice koje ima pravo na naknadu štete na osnovu ovog zakona;
